Posle planina i planina, rešili smo da odemo i na jednu goru. U nedelju, 16.06.2013, u petnaest do osam ka Fruškoj gori krenuli smo Romana, Suza, Komša, Bugi i ja. Jednom rečju Fantastična petorka.
U dobrom društvu putovanje brzo prodje. Bacali smo poglede po ravnici (nisu se još vratili), dogovarali gde ćemo svratiti u povratku (za to bi nam trebalo bar 2-3 dana) i tražili Rumu (koje se nismo mogli otarasiti kada smo se vraćali kući).
U dobrom društvu putovanje brzo prodje. Bacali smo poglede po ravnici (nisu se još vratili), dogovarali gde ćemo svratiti u povratku (za to bi nam trebalo bar 2-3 dana) i tražili Rumu (koje se nismo mogli otarasiti kada smo se vraćali kući).
Kako smo se približavali Beočinu, sve česće smo sretali policiju, pa smo se zabrinuli. Srećom, nije imalo veze sa nama, već sa biciklističkom trkom. Kada su momci u majicama svojih zemalja odverglali pored nas, nastavili smo ka manastiru Beočin. Na manastirskom parkingu spremismo se i krenusmo u deset i pedeset. Prvih sat vremena je bilo prilično teško. Zbog velike vlage jedva smo disali, a kamoli se kretali. Kod doma Osovlje smo kratko predahnuli, pa nastavili dalje. Kada smo stigli na najviši vrh Fruške gore od 538 mnv, Crveni čot, mogli smo konačno normalno disati. Posle toga, sve je bila lagana šetnja, najvećim delom kroz šumu. Pavlasovićev čot (531 mnv) prepoznaćete po maloj kamenoj piramidi zgodnoj za pentranje i slikanje. Na putu ka odmaralištu Brankovac prosli smo i Isin čot. Sve neki čotovi nas saplitali taj dan. Što se tiče Brankovca, lepo je zamišljeno i napravljeno, ali zapušteno. Tužna slika naše sadašnjice.
Posle kratkog osveženja na drvenim klupama krenuli smo ka početnoj tački - manastiru koji je na 198 mnv. Tamo smo bili u petnaest i pedeset. Računica kaze pet sati hoda i osamnaest kilometara pešačenja. Nije loše. Osvežili smo se u manastiru i krenuli kući. Posto su me vozač i suvozač uporno ignorisali dok sam im pokazivala skretanje za Petrovaradin (a tako mi se išlo) mi vrdnusmo u Vrdnik. Ako se pitate šta tamo ima, ostaje da se istraži. Šalim se. Ima banja, bazen, restorančić. Da je kupaći obavezan deo planinarske opreme, bilo bi i kupanje taj dan. Ovako sačekasmo piće i krenusmo kući. Znam da je teško poverovati, ali ne svratismo ni u jedan podrum pića, a ima ih prilično.
Zaključak je sledeći: Fruska gora je prelepa za šetnju. Zbog maratona, markacije sa srcima ima puno, mada neki put deluje zbunjujuće. Svidja mi se to što smo stalno sretali ili bicikliste ili bajkere ili porodične ljude ili neporodične momke ili stariju gospođu. Svi oni nedelju su provodili u prirodi. Sjajan primer. Nadam se da ce i naši Mladenovčani jednom stvoriti naviku i krenuti ka Kosmaju.
Pozdravčić.
JJ
PS: Da, znam, niti niže planine niti dužeg izveštaja.
Posle kratkog osveženja na drvenim klupama krenuli smo ka početnoj tački - manastiru koji je na 198 mnv. Tamo smo bili u petnaest i pedeset. Računica kaze pet sati hoda i osamnaest kilometara pešačenja. Nije loše. Osvežili smo se u manastiru i krenuli kući. Posto su me vozač i suvozač uporno ignorisali dok sam im pokazivala skretanje za Petrovaradin (a tako mi se išlo) mi vrdnusmo u Vrdnik. Ako se pitate šta tamo ima, ostaje da se istraži. Šalim se. Ima banja, bazen, restorančić. Da je kupaći obavezan deo planinarske opreme, bilo bi i kupanje taj dan. Ovako sačekasmo piće i krenusmo kući. Znam da je teško poverovati, ali ne svratismo ni u jedan podrum pića, a ima ih prilično.
Zaključak je sledeći: Fruska gora je prelepa za šetnju. Zbog maratona, markacije sa srcima ima puno, mada neki put deluje zbunjujuće. Svidja mi se to što smo stalno sretali ili bicikliste ili bajkere ili porodične ljude ili neporodične momke ili stariju gospođu. Svi oni nedelju su provodili u prirodi. Sjajan primer. Nadam se da ce i naši Mladenovčani jednom stvoriti naviku i krenuti ka Kosmaju.
Pozdravčić.
JJ
PS: Da, znam, niti niže planine niti dužeg izveštaja.
RSS Feed
