Jesenji uspon na Jelicu
U prohladno nedeljno jutro 18. 11 2012 okupilo se ispred sportskog centra dvadesetak čanova PK Greben, da bi oko 7h krenuli kombijem prema Čačku s namerom da osvoje vrh Jelice. Usput im se pridružilo još nekoliko putnika. Dva člana praćena psom Nikom, pošli su autom. Vreme je bilo mirno, vožnja prijatna, mi dobro rapoloženi. Sve je obećavalo uspešnu akciju.
U prohladno nedeljno jutro 18. 11 2012 okupilo se ispred sportskog centra dvadesetak čanova PK Greben, da bi oko 7h krenuli kombijem prema Čačku s namerom da osvoje vrh Jelice. Usput im se pridružilo još nekoliko putnika. Dva člana praćena psom Nikom, pošli su autom. Vreme je bilo mirno, vožnja prijatna, mi dobro rapoloženi. Sve je obećavalo uspešnu akciju.
Na dogovoreno mesto stigli smo oko 8:30h. Tu nas je već čekala brojna družina sastavljena od planinara iz Čačka, Užica, Kraljeva I Ivanjice koji su tu akciju planirali da izvedu prethodnog dana ali su je pomerili da bi nama pravili društvo I bili vrlo ljubazni domaćini.
Posle uobičajenih priprema oko 9h vodič je pištaljkom označio polazak. Uspon je bio lagan, staza ne preterano zahtevna, pauza na pretek. Pod nogama vlažno lišće, zemlja I po koji kamen. Malo nas je pritiskala magla koja je sporo uzmicala pred željno očekivanim novembarskim suncem. Sklanjajući se, uplitala se u drveće, spuštala niz obronke stvarajući pritom potpuno nestvarne prizore. O neobičnoj lepoti prirode svdedoči pregršt fotografija koje su načinili naši dežurni fotoreporteri: Suzana, Dragan, Stefan.
Do prvog vrha zvanog Stjenik (789m) stiglo se posle jednog sata hoda. Usledilo je fotografisanje, kratak odmor, pa blagi spust ka sledećem odredištu. Na tom delu puta došlo je do nezgode. Jedna od učesnica je nezgodno stala i povredila skočni zglob zbog čega je odlučeno da u pratnji Stefana I Dekija kraćim putem krene natrag ka kombiju.
Ostatak ekipe zaobišao je vrh zvani Neboš, posetio ‘’ grob babe Vukosave’’ I nastavio dalje, malo putem, malo kroz neizostavne vrzine, ka vrhu Jelice visokom (Crne stene 929m) . Posle kraćeg zadržavanja, uglavnom radi fotografisanja, spustili smo se na obližnji sunčani proplanak gde je napravljena duža pauza da bi izgladneli planinari nadoknadili bar deo energije potrošene do tada. Nakon toga spuštali smo se nekoliko kilometara stazom, mekom I raskošno lepom, svom prekrivenom rumenim I zlatnim lišćem do manastira Stjenik a odatle putem do mesta sa koga smo tog prepodneva krenuli, a gde nas je čekao prevoz I u njemu povređena a sada odmorena I delimično oporavljena Jasmina i njeni pratioci.
Sve u svemu, veoma prijatno iskustvo. Ako zanemarimo jednu (nadamo se) lakšu povredu, akcija je protekla sjajno. Obeležili su je : Stefanova dobra organizacija, ljubazni i predusretljivi domaćini, fantastična priroda, vreme i više nego lepo za ovo doba godine i naravno, najživahniji planinar, Nik, zlatni retriever, mlad, vedar i sklon nestašlucima, skoro kao njegov vlasnik Rača.
Posle okrepljujućeg pića u lokalnom kafiću, do kuće smo stigli za tili čas.
Jedinu senku na čitav događaj baca nedostatak gibanice, ali iskreno se nadam da će to sledeći put biti ispravljeno, pa makar ja bila organizator.
Izveštaj je napisala učesnica koja je uživala u svakom trenutku I pritom se uopšte nije trudila da zapamti neke, nekome tako bitne podatke kao što su imena vrhova, broj pređenih kilometara…
pozdrav od Sneže Šundić.
Posle uobičajenih priprema oko 9h vodič je pištaljkom označio polazak. Uspon je bio lagan, staza ne preterano zahtevna, pauza na pretek. Pod nogama vlažno lišće, zemlja I po koji kamen. Malo nas je pritiskala magla koja je sporo uzmicala pred željno očekivanim novembarskim suncem. Sklanjajući se, uplitala se u drveće, spuštala niz obronke stvarajući pritom potpuno nestvarne prizore. O neobičnoj lepoti prirode svdedoči pregršt fotografija koje su načinili naši dežurni fotoreporteri: Suzana, Dragan, Stefan.
Do prvog vrha zvanog Stjenik (789m) stiglo se posle jednog sata hoda. Usledilo je fotografisanje, kratak odmor, pa blagi spust ka sledećem odredištu. Na tom delu puta došlo je do nezgode. Jedna od učesnica je nezgodno stala i povredila skočni zglob zbog čega je odlučeno da u pratnji Stefana I Dekija kraćim putem krene natrag ka kombiju.
Ostatak ekipe zaobišao je vrh zvani Neboš, posetio ‘’ grob babe Vukosave’’ I nastavio dalje, malo putem, malo kroz neizostavne vrzine, ka vrhu Jelice visokom (Crne stene 929m) . Posle kraćeg zadržavanja, uglavnom radi fotografisanja, spustili smo se na obližnji sunčani proplanak gde je napravljena duža pauza da bi izgladneli planinari nadoknadili bar deo energije potrošene do tada. Nakon toga spuštali smo se nekoliko kilometara stazom, mekom I raskošno lepom, svom prekrivenom rumenim I zlatnim lišćem do manastira Stjenik a odatle putem do mesta sa koga smo tog prepodneva krenuli, a gde nas je čekao prevoz I u njemu povređena a sada odmorena I delimično oporavljena Jasmina i njeni pratioci.
Sve u svemu, veoma prijatno iskustvo. Ako zanemarimo jednu (nadamo se) lakšu povredu, akcija je protekla sjajno. Obeležili su je : Stefanova dobra organizacija, ljubazni i predusretljivi domaćini, fantastična priroda, vreme i više nego lepo za ovo doba godine i naravno, najživahniji planinar, Nik, zlatni retriever, mlad, vedar i sklon nestašlucima, skoro kao njegov vlasnik Rača.
Posle okrepljujućeg pića u lokalnom kafiću, do kuće smo stigli za tili čas.
Jedinu senku na čitav događaj baca nedostatak gibanice, ali iskreno se nadam da će to sledeći put biti ispravljeno, pa makar ja bila organizator.
Izveštaj je napisala učesnica koja je uživala u svakom trenutku I pritom se uopšte nije trudila da zapamti neke, nekome tako bitne podatke kao što su imena vrhova, broj pređenih kilometara…
pozdrav od Sneže Šundić.
RSS Feed
