Zdravo živo opet,
Vratismo se iz prelepe šetnje po Mokroj gori.
S obzirom da nas je čekao dug put, krenuli smo u 5 sati. Ustati toliko rano nedeljom nije predstavljao problem ni Dunji, ni Dekiju, ni Suzi, ni Mateji, ni Stefanu, ni Bojani, ni Komši, ni Nenadu, ni Bugiju, ni Snežanama (znam da vlastita imena idu u jednini, ali nisam odolela),
Vratismo se iz prelepe šetnje po Mokroj gori.
S obzirom da nas je čekao dug put, krenuli smo u 5 sati. Ustati toliko rano nedeljom nije predstavljao problem ni Dunji, ni Dekiju, ni Suzi, ni Mateji, ni Stefanu, ni Bojani, ni Komši, ni Nenadu, ni Bugiju, ni Snežanama (znam da vlastita imena idu u jednini, ali nisam odolela),
ni Koletu, ni Dari, ni Romani, ni Radetu, ni Branku, ni Nikoli (ako je uopšte i spavao) ni Voji, ni Predragu, ni Dragici, a ni meni (što je neverovatno). Jedino što su neki došli u pet do pet, a neki u pet i pet. Najbitnije je da su svi došli i da je pred nama bio lep dan. Imali smo problemčić jedino zbog broja mesta, jer je jedan od nas morao sedeti na hoklici. Zato se zahvaljujem Bugiju koji je bio kavaljer. Bugi, care, hvala. Nije ti bilo lako, jer je put trajao 4 sata.
U Užicu su nam se pridružili planinari iz PK Rujna, Ivan i Predrag. Zahvaljujući njima, našim domaćinima, nismo samo uživali u šetnji dok su nam pokazivali lepotu Mokre gore, već su nam strpljivo odgovarali na sva naša pitanja. Prosto se osetiš privilegovanim kada si u društvu tako smirenih, strpljivih i naočitih ljudi.
Pešacenje smo započeli uz reku Kamešinu. Prelepa crkva sv. Jovana Krstitelja sa kamenim mostom bila je većini prva fotografija tog dana. Tu se nalazi i izvor lekovite vode koja je, kažu, dobra za oči. Isli smo putem gde nam je sa leve strane bila pruga, a sa desne Kamešina sve do stanice Jatarice. Odatle smo krenuli uzbrdo sve do sledeće etape puta, šetnje prugom. Bilo je zanimljivo preskakati pragove, čak i u tunelu po mraku. Nakon toga prešli smo Kamešinu i krenuli ka vodopadu Skakavac. Deo puta smo se kretali uz reku, a deo kroz tihu šumu. Vodopad visine 15 metara čekao nas je u svoj svojoj lepoti. Kada smo se naslikali i nauživali, krenusmo ka Okruglici (1033m) koja je i strma i kamentita. Sve vreme dok smo se peli culo se: Pazi, kamen. Izbegavanje kamena je bilo uspešno: 0 pogođenih. Kada smo se popeli, Predrag nam reče da su dan ranije tu videli medveda. Na sreću ili nesreću, tog dana medvedi se nisu šetali tuda. Posle Okruglice na redu je bio Veliki vis (1182m) koji je bio pitomiji. Tu smo odmorili i doručkovali, pa nastavili dalje. U ovoj turi smo prilicno talasali, tj. taman bismo se popeli na jedno brdo već bi smo se spuštali i išli ka sledećoj uzbrdici i tako sve do mesta Lokva u selu Šljivovica gde smo završili našu turu oko 16h. Posle 17,5 km pešačenja i 780 m uspona, zasluženo smo svratili u kafanu Beban da nadoknadimo izgubljene kalorije. Tu nas je Sneža Velika počastila rođendanskom tortom, a ja sam probala Užički komplet i prvi put u životu nisam mogla sve pojesti iako je bilo preukusno. U Mladenovcu smo bili koji minut pre 21 h.
Planinarili ili ne potrudite se da ovog leta posetite Mokru goru. Sve do danas mi je glavna asocijacija za Mokru goru bio Drvengrad, ali Mokra gora je više od toga. Uverite se i sami.
Do sledećeg pisanja/čitanja.
JJ
U Užicu su nam se pridružili planinari iz PK Rujna, Ivan i Predrag. Zahvaljujući njima, našim domaćinima, nismo samo uživali u šetnji dok su nam pokazivali lepotu Mokre gore, već su nam strpljivo odgovarali na sva naša pitanja. Prosto se osetiš privilegovanim kada si u društvu tako smirenih, strpljivih i naočitih ljudi.
Pešacenje smo započeli uz reku Kamešinu. Prelepa crkva sv. Jovana Krstitelja sa kamenim mostom bila je većini prva fotografija tog dana. Tu se nalazi i izvor lekovite vode koja je, kažu, dobra za oči. Isli smo putem gde nam je sa leve strane bila pruga, a sa desne Kamešina sve do stanice Jatarice. Odatle smo krenuli uzbrdo sve do sledeće etape puta, šetnje prugom. Bilo je zanimljivo preskakati pragove, čak i u tunelu po mraku. Nakon toga prešli smo Kamešinu i krenuli ka vodopadu Skakavac. Deo puta smo se kretali uz reku, a deo kroz tihu šumu. Vodopad visine 15 metara čekao nas je u svoj svojoj lepoti. Kada smo se naslikali i nauživali, krenusmo ka Okruglici (1033m) koja je i strma i kamentita. Sve vreme dok smo se peli culo se: Pazi, kamen. Izbegavanje kamena je bilo uspešno: 0 pogođenih. Kada smo se popeli, Predrag nam reče da su dan ranije tu videli medveda. Na sreću ili nesreću, tog dana medvedi se nisu šetali tuda. Posle Okruglice na redu je bio Veliki vis (1182m) koji je bio pitomiji. Tu smo odmorili i doručkovali, pa nastavili dalje. U ovoj turi smo prilicno talasali, tj. taman bismo se popeli na jedno brdo već bi smo se spuštali i išli ka sledećoj uzbrdici i tako sve do mesta Lokva u selu Šljivovica gde smo završili našu turu oko 16h. Posle 17,5 km pešačenja i 780 m uspona, zasluženo smo svratili u kafanu Beban da nadoknadimo izgubljene kalorije. Tu nas je Sneža Velika počastila rođendanskom tortom, a ja sam probala Užički komplet i prvi put u životu nisam mogla sve pojesti iako je bilo preukusno. U Mladenovcu smo bili koji minut pre 21 h.
Planinarili ili ne potrudite se da ovog leta posetite Mokru goru. Sve do danas mi je glavna asocijacija za Mokru goru bio Drvengrad, ali Mokra gora je više od toga. Uverite se i sami.
Do sledećeg pisanja/čitanja.
JJ
RSS Feed
