Zdravo,
Branko mi je dodelio čast da podelim svoje utiske sa planinarenja na Suvoj planini. Pošto je ovo planinče udaljenije od Mladenovca, krenuli smo u petak oko 16:30 kako bismo noćili u školi i odmorili se za uspon. Krenulo je iz Mladenovca nas osmoro: Dunja, Deki, Branko, Rade, Roki, Predrag, Nikola i ja, dok su nam se u Palanci pridružili Jelena i Milutin. Oko pola osam smo bili u Niš gde smo se prošetali pola sata, a zatim nastavili ka selu Donja Studena u školu Đura Jakšić.
Branko mi je dodelio čast da podelim svoje utiske sa planinarenja na Suvoj planini. Pošto je ovo planinče udaljenije od Mladenovca, krenuli smo u petak oko 16:30 kako bismo noćili u školi i odmorili se za uspon. Krenulo je iz Mladenovca nas osmoro: Dunja, Deki, Branko, Rade, Roki, Predrag, Nikola i ja, dok su nam se u Palanci pridružili Jelena i Milutin. Oko pola osam smo bili u Niš gde smo se prošetali pola sata, a zatim nastavili ka selu Donja Studena u školu Đura Jakšić.
Nakon malo lutanja i nekih sat vremena vožnje stigosmo do našeg konaka. Prvo smo izabrali učionicu gde ćemo spavati, polako se počeli raspremati, dok se organizator Branko raspitao za detalje za sutrašnji uspon. Dogovorili smo se da svi budemo spremni u 7h kako bismo se nekih 5 km odvezlii kombijem, a onda nastavili pešaka od Bojaninih voda. Neki su pokušavali spavati, neki su objašnjavali šta je to Kronova bolest, mnogi su sretali prijatelje i koristili priliku da se ispričaju. Naravno, neki su uživali u čistom vazduhu i hladnom pivu. Muzika koja se čula u školi je bila u fazonu AC/DC, što je bilo prijatno iznenađenje. Bila sam među prvima koja je zaspala, a poslednja koja je ustala, pa ne mogu podeliti nikakve detalje u toku noći. Znam da je neko hrkao i da je Nikoli bilo potrebno najviše vremena da se spremi. Nešto pre sedam nam je stiglo pojačanje: Miloš, Stefan i naravno Čolić. Momci su krenuli u 4h rešeni da ne propuste uspon na Trem. Blizu Bojaninih voda kombi je proklizao, pa su momci imali priliku da se zagreju gurajući kombi. Mada ne bi uspeli da Rade nije davao instrukcije. ;-)
Krenuli smo oko 7:45. Sunce, utabana snežna staza, mirno vreme. Bez velike žurbe prolazili smo šumom zaštićeni od vetra koji nas je čekao od Devojačkog groba (1311 mnv). Tada je planina pokazala svoju lepotu. I pored vetra koji je čak i mene nosio i nije popuštao nimalo pogled koji se ukazao bio je zadivljujuć. Na pitanje zašto toliko ljudi dolazi svake godine ovde odgovor se može dobiti samo ako se popenjete na Trem. Prošle godine od Devojačkog groba magla je prekrivala vrh. Tada ništa nisam videla i svevreme sam morala gledati u noge ovog ispred sebe da se ne izgubim. Sada sam koristila svaki trenutak da se nagledam lepote ove planine. Posle 3 sata i 53 minuta uspona (ČOLIĆ merio vreme) ispeli smo se na Trem (1810 mnv). Kratko osveženje, slikanje i krenusmo natrag. Neki brže, ja sporije. Oprezno sam silazila kako se ne bih uvaljala u sneg. Plan je bio dobar, ali je nekima palo na pamet da glume skrivene zmajeve, pritajene tigrove. Na sreću, sve je prošlo ok. Štapovi se nisu polomili, stvari su se osušile na vetru, Čolić je sačuvao glavu. Ovaj put. Pre ulaska u šumu, odmorili smo se i slikali kod putokaza, a onda polako krenusmo, negde čak i konopcima, spuštati se dalje. Pošto smo se istom stazom vraćali, a njom je prošao popriličan broj planinara, staza je bila klizava. Tako da sam, bez ičije pomoći, uspela pasti. Nakon 2 sata i 45 minuta (da, Čolić je i dalje merio vreme) stigli smo do Bojaninih voda. Pravac škola, presvlačenje i pasulj. Posle pasulja i toplog čaja koji je prijao više nego išta drugo kretosmo nazad. U Mladenovcu smo bili u 21 h. Da ne zaboravim, prešli smo 16 km tog dana.
Jedino što bih dodala svemu ovome jeste, da bez obzira kakvo vreme najavljuju, raspoloženje sa nama je uvek dobro. Zato nemojte nikad odustajati od planinarenja zbog vremenske prognoze.
P.S: Branko, hvala za štapove. Obećavam da, kad god budeš organizator, ja pišem izveštaje.
Krenuli smo oko 7:45. Sunce, utabana snežna staza, mirno vreme. Bez velike žurbe prolazili smo šumom zaštićeni od vetra koji nas je čekao od Devojačkog groba (1311 mnv). Tada je planina pokazala svoju lepotu. I pored vetra koji je čak i mene nosio i nije popuštao nimalo pogled koji se ukazao bio je zadivljujuć. Na pitanje zašto toliko ljudi dolazi svake godine ovde odgovor se može dobiti samo ako se popenjete na Trem. Prošle godine od Devojačkog groba magla je prekrivala vrh. Tada ništa nisam videla i svevreme sam morala gledati u noge ovog ispred sebe da se ne izgubim. Sada sam koristila svaki trenutak da se nagledam lepote ove planine. Posle 3 sata i 53 minuta uspona (ČOLIĆ merio vreme) ispeli smo se na Trem (1810 mnv). Kratko osveženje, slikanje i krenusmo natrag. Neki brže, ja sporije. Oprezno sam silazila kako se ne bih uvaljala u sneg. Plan je bio dobar, ali je nekima palo na pamet da glume skrivene zmajeve, pritajene tigrove. Na sreću, sve je prošlo ok. Štapovi se nisu polomili, stvari su se osušile na vetru, Čolić je sačuvao glavu. Ovaj put. Pre ulaska u šumu, odmorili smo se i slikali kod putokaza, a onda polako krenusmo, negde čak i konopcima, spuštati se dalje. Pošto smo se istom stazom vraćali, a njom je prošao popriličan broj planinara, staza je bila klizava. Tako da sam, bez ičije pomoći, uspela pasti. Nakon 2 sata i 45 minuta (da, Čolić je i dalje merio vreme) stigli smo do Bojaninih voda. Pravac škola, presvlačenje i pasulj. Posle pasulja i toplog čaja koji je prijao više nego išta drugo kretosmo nazad. U Mladenovcu smo bili u 21 h. Da ne zaboravim, prešli smo 16 km tog dana.
Jedino što bih dodala svemu ovome jeste, da bez obzira kakvo vreme najavljuju, raspoloženje sa nama je uvek dobro. Zato nemojte nikad odustajati od planinarenja zbog vremenske prognoze.
P.S: Branko, hvala za štapove. Obećavam da, kad god budeš organizator, ja pišem izveštaje.
RSS Feed
